Издаваштво ПБФ

МОНОГРАФИЈЕ

Речник јеврејскога библијскога језика

Назив делаРечник јеврејскога библијскога језика

АуторИлија Томић

Година издања

Страна:

ISBN978-86-7405-145-0

Под јеврејским језиком подразумева се језик израиљског народа, забележен највећим делом у списима Старог Завета, у ретким сачуваним писаним споменицима као и у литератури која је затим настала, у Талмуду и у другим списима. Назив „јеврејски језик“ сусреће се тек у Мишни, али не и у тексту књига Старог Завета. Овде се једном спомиње „језик Ханана“, а откада је нестало Северно израиљско царство 722. године пре Христа, назван је „јудејским језиком“. У каснијој литератури називан је „Светим језиком“  за разлику од говорног арамејског језика.

Јеврејски језик је, као и арапски, врло једноставан језик, као и остали језици из групе семитских језика. Било би добро нешто рећи о особинама јеврејског библијског језика. То ће се посебно видети у сусрету јеврејског библијског изворника и једног од најстаријих и највећих преводилачких подухвата у историји човечанства, превода јеврејске Библије на грчки језик у време Птолемеја Филаделфа (3. век пре Христа). Језик грчки је био језик философије и разрађеног логичког мишљења.

Јеврејски језик је другачије природе него грчки, који је постигао виши синтактички ступањ развоја; јеврејски језик се одликује сиромашном лексиком, па се значењско раслојавање постиже контекстуализирањем речи, што значи да једна реч постиже различита значења стављањем у различити контекст -  то је, заправо, песничка или хијероглифска употреба језика“. Слова са сликовним обележјима(хијероглиф, већа иконична вредност од наших слова) упућују на целовите склопове стварности, односа унутар света, а не на поједине одвојене појаве, упућују на фигурацију нечега, садрже делатне склопове, интеракцијске сценарије. Јеврејски  језик нe постоји сам по себи, него у интеракцијским склоповима. У њему се огледа и одражава дух језика везан уз старије усмене слојеве лингвистичке културе (језик  кратких прича, изрека, загонетка и клетви којима се делује). Језик је инструмент деловања на свет - не приказује постојеће феномене, већ их ствара, подстиче ( И рече Бог. . . и би тако. Логос – реч ствара свет и, како то рече Бахтин, то је  првобитна свезначна реч).Ова димензија, гномичност, ефикасност  речи карактеристична је за усмену културу која потискује писменост.

Превођење са јеврејског задаје проблеме због свезначности речи и због доминације глагола, а не именица; глагол успоставља значењске односе, глаголи стварају делатне склопове око којих се организују речи (императив се ослања на глагол). Глагол је у старојеврејском лишен одговарајућих особина; не познаје презент, него се само перфектом и футуром ствара напетост, сваки глагол ствара есхатолошки лук, тј. повезује прошлост и будућност премошћујући садашњост као неважну; пасив и актив имају међуступњевање, а не одвојену егзистенцију објекта, спајају у себи мисао- језик покрет.

Преводиоци се могу одлучити у расплинутом, флуидном и разиграном значењу како да га преведу, јер је грчки пуно конкретнији. Превођење је ново стварање. У јеврејском једна реч има истовремено врло конкретно и врло апстрактно значење; руах је истовремено ветар и дух, па када се преводи на грчки, ова се димензија не може сачувати, треба се одлучити само за једно значење. Јеврејски језик не познаје хипотаксу; сложену реченичну структуру; нема зависних реченица, нема логичког односа, логичког произилажења једне реченице из друге, не може се развити аргументација, функционише паратактички слагањем једне реченице са другом без логичке везе - Исав, Ион, Им,- „И“ омогућује преслагивање - песнички језик се мора у грчком претворити у  јерархијски, свештени језик.

Усмена култура бива потиснута од писане културе, па је превођење нужно тумачење (уградити могуће једно значење где су могућа два, итд), сам чин превођења није обавезан верности предлошка, превођење је врста препевавања, чин превођења је чин реканонизације, прилагођавање законима превода, па се преводилачки конфликти уписују у превод, превођење се одиграва колективно, вољно, под надлежност институија, институционални притисци преламају се у чину превођења, одређене ствари треба прећутати, одређене додати.

Осим значењске трансформације, на делу је конфликт усмености и писаности, писаном фиксацијом искорењују се обележја усмености која су оставила трага у структури Библије; језик више није намењен деловању него значењу, стих се замењује прозом (понављање својствено усмености, јер се тада лакше памти у свести колектива, понављање истог обрасца, ритуала: зато доминира стих), јер проза тражи континуирану пажњу, долази до потискивања мита, речи морају постати видљиве (смена слушања у гледање - ауидитивни принип претвара се у визуални); ослобађа се од интеракцијског склопа који повезује мисао- емоцију-идеју, апстрктна се одвајају од конкретних значења.

Можемо слободно рећи да „Речник јеврејског библијског језика“ др Илије Томића представља новитет у нашој богословској и широј културној јавности. Он сам у почетку даје старојеврејско писмо, алефбет. За читаоце ће бити посебно занимљива кратка историја јеврејског језика. Наићи ћемо на штиво о граматичарима јеврејског језика, а поред речника имамо и археолошку занимљивост, споменике јеврејског текста. Аутор ће их описати у кратким цртама, дакле Мешин (Мисин) стуб, Силоански натпис, Гезерски календар, прстен (печат) Сима (слуге Јеровоама II, 783-743 г.пре Хр.), Самарјанске остраке, Остраке из Лаиса (Лахиша), Рукописи из Елефантине, ступови у предворју Иродовог храма, натпис на једној синагоги у Јерусалиму. Дакле, следи речник са исцрпним богословским терминима, што је плод синтетичког рада на основу дуготрајног студирања на издањима Библије, затим на изворима релевантних научника, набрајање многих  речника, граматика, лексикона, енциклопедија и конкорданци, које  је аутор и консултовао.

Речник ће нам помоћи да се отиснемо у истраживање креативног стваралачког текста аутентичне Божје речи и уђемо у „шуму тајни“ (Ориген) и вишеслојног значаја библијског текста.  Господ нам је наложио: „Истражујете Писма, јер ви мислите да у њима имате живот вечни, а баш она сведоче о мени“ (Јн 5,39). Позивамо вас да се упознате са делом др Илије Томића, које ће нам помоћи да зађемо у дубљу тајну креативне Речи Божје која ће у нама створити молитвено-креативни подстицај за дубљим сазнањима од Бога нам дароване надахнуте Речи.

 

Горан Раденковић, професор